|
|
 |
 |
 |
| Kad covjek prenoci u Mostaru,
nije zvuk ono sto ga probudi ujutro, nego svetlost. To znam iz iskustva.
Svetlost me je docekala pri dolasku u Mostar, pratila za vreme mog boravka
od jutra do veceri, a docnije, po odlasku, ostajala u meni kao glavna karakteristika
moga secanja na Mostar. Uvek mi se cinilo da je to sto sija nad ovim od
prirode povlastenim gradom, i sto se prozima sve u njemu, neka narocita
svetlost, izuzetna po jacini i kakvoci. Uvek sam mislio da sa njom mora
da ulaze u coveka ljubav za zivot, hrabrost i vedrina, smisao za meru i
stvaralacki rad.
Nikad se dovoljno nisam mogao nagledati te svetlosti, iako sam je sretao svuda. Nje ima u smehu ovih ljudi i jasnim samoglasnicima njihovog govora, na licima mladica i devojaka u pred vecernjoj setnji. Ona se prelama kao zlatan, nemiran odblesak u casi mostarske zilavke, zivi kao sabijena snaga i slast u ovim breskvama i tresnjama. Ona se krije u senovitoj, hladnoj vodi Radobolje. Po njoj je Neretva najsvetlija nasa reka, po njoj i sam goli krs okolnih brda ima neku stihijnu velicini. Po toj svetlosti ja se najbolje sjecam Mostara Ivo Andric |
| Ovaj tekst sam "posudio" iz Knjige "Mostar" u izdanju prve knjizevne komune.. |